Nismo mi narod koji lako plače. Toliko puta smo prošli kroz teške dane da su nam suze presušile negde usput. Naučili smo da ćutimo, da trpimo, da se sklanjamo, da čekamo bolje vreme koje nikad ne dolazi. Pomirili smo se sa umorom, sa razočaranjem, sa osećajem da je borba uzaludna. Gotovo da smo odustali – od nade, od promene, od nas samih.
A onda su se oni pojavili.
Generacija koju smo prečesto otpisivali kao pasivnu, nezainteresovanu, opsednutu ekranima i trivijalnostima. Generacija za koju smo mislili da je rasla bez ideala, bez vere u zajedništvo, bez svesti o borbi koja traje duže nego što se oni i sećaju. A pokazali su nam suprotno. Pokazali su nam da još ima nade, da još ima hrabrosti, da još ima onog iskonskog prkosa koji nas čini ljudima.
Zato plačemo dok ih gledamo. Jer u njima prepoznajemo onu snagu koju smo mislili da smo izgubili. Jer nas podsećaju na ono što smo nekada bili i na ono što smo želeli da budemo. Jer nas uče da nismo sami, da nije kasno, da se glas može čuti čak i kad nam se čini da je odavno utišan.
Plačemo jer nas njihova upornost boli koliko i raduje. Jer ih vidimo kako stoje nepokolebljivi, kako dišu zajedno, kako brane principe koje su možda od nas prvi put čuli. I plačemo jer znamo da su oni ono najbolje što imamo – i ono što moramo sačuvati.
Oni su nas probudili. Sad je na nama da ne zaspimo ponovo.
