Ja, student – usred bunta
Dok hodam kroz masu mladih ljudi, slušam skandiranja i povike koji odjekuju ulicama. Ruke mi drhte, ali ne od straha – od adrenalina. Osećam da prisustvujem nečemu što može postati istorija, nečemu što će možda prepričavati buduće generacije studenata. A opet, negde u pozadini svesti, ne mogu da pobegnem od pitanja: Da li ovo zaista menja nešto?
Studentski protesti u Srbiji uvek su bili nešto više od puke borbe za bolje uslove obrazovanja. Svaka generacija imala je svoj bunt – od onih iz ‘68, preko devedesetih, do protesta u poslednjih nekoliko godina. I svaki put priča je bila slična: studenti izađu na ulice, vlast obeća nešto ili ih ignoriše, a onda se sve nekako utopi u haos svakodnevice. Pa ipak, mi smo opet ovde.
Ne mogu da kažem da sam pre ovoga bio neka vrsta aktiviste. Nisam bio član ni jedne organizacije, nisam se preterano bavio politikom – ili sam barem voleo da verujem da je tako. Ali kako ignorisati sve ono što nas okružuje? Kako gledati urušavanje sistema, nasilje nad neistomišljenicima, nesposobnost institucija da zaštite sopstvene građane – i ostati po strani? Kap koja je prelila čašu bila je nedavna tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu, gde su izgubljeni mladi životi zbog nebrige i korupcije. Taj događaj nas je ujedinio u besu i osećaju nepravde. Možda smo svi već predugo trpeli, možda smo potajno čekali razlog da se okupimo. Kada su društvene mreže počele da gore od poziva na okupljanje, znao sam da nema nazad.
Dok hodam kroz masu, shvatam da ovde nisu samo studenti. Ima profesora, srednjoškolaca, roditelja, čak i starijih ljudi koji nas gledaju sa strane i klimaju glavom, kao da žele da kažu: „Mi smo ovo prošli, sada je vaš red.”
Ne postoji jedno vođstvo. Plenumi su preuzeli ulogu glavnog načina organizovanja – otvoreni sastanci na kojima svako može da predloži nešto, da kaže svoje mišljenje. Za razliku od studentskih parlamenata, plenumi nemaju hijerarhiju, nemaju predsednike i funkcije, nema ljudi koji pregovaraju iza zatvorenih vrata. Možda je upravo to ono što ih čini tako moćnim – u njima se svi osećamo jednakima.
Neću da lažem – nisu svi moji vršnjaci na ulicama. Veliki broj podržava proteste iz daleka, sa sigurnog odstojanja. „Bravo za vas, ali nemam vremena da se pridružim”, kažu dok lajkuju objave na Instagramu. Neki su umorni od borbe za promene koje nikada ne dolaze. Drugi se boje posledica – i to nije neopravdan strah. Ima i onih koji su potpuno ravnodušni. „Šta god da uradimo, ništa se neće promeniti,” kažu. „Oni na vlasti će opet pobediti, opet će nam nametnuti svoju priču.” Ta letargija je možda najveći neprijatelj bilo kakve pobune. Ne policija, ne represija – već uverenje da se ništa ne može promeniti.
Ali ja odbijam da mislim tako. Ako ništa drugo, ovi protesti su pokazali da nas još uvek ima, da nismo svi otupeli pred realnošću. Hoće li ovi protesti doneti trajne promene? Hoće li naši zahtevi biti ispunjeni? Iskreno – ne znam. Učimo iz istorije da studentski pokreti retko sami po sebi donose revoluciju, ali često budu iskra koja zapali nešto veće.
Dok stojim na trgu, osluškujem reči govornika sa megafonom i osećam vibraciju u masi. Osećam da smo u trenutku kada se odlučuje da li će ovo ostati još jedan bunt koji će vlast ugušiti ili nešto mnogo veće.
Jedno znam sigurno – ako odustanemo sada, ako se povučemo i vratimo svakodnevici, sigurno se ništa neće promeniti. Ali ako nastavimo da dižemo glas, ako odbijemo da budemo samo pasivni posmatrači sopstvene budućnosti, možda ipak možemo nešto da pomerimo.
A meni je, u ovom trenutku, i taj „možda” dovoljan da nastavim da koračam dalje.
